ANEGDOTE SA I OKO LIVADE

E ako je ičega bilo na onoj livadi i u klubu, bilo je zdravog humora i zezanja. Pa hajde da se prisjetimo tih veselih momenata. Kao na primjer kada sam prvi put izašao na zrak poslije 4 infarkta i kliničke smrti, na otvaranje prvog para-ski prvenstva na Igmanu. Pitala moja žena Đoku Danilovića kako mu izgledam, očekujući nešto pozitivno (a ja sam ličio na duha koji hoda). Na to Đoko ko iz topa: "Izgleda tako super da mu ne bi ni petobanku pozajmio". Ili kada je Čapra pokušavao da zaustavi Đoku Danilovića da ne zbriše sa Citabrijom. Volio bih da to ispriča neko ko je to gledao.

 

16. februara 2012. mi (između ostalog) piše Ljubomir Pranjić Prnja:

Polagali Dule i ja (već smo pri kraju sa ispitima) na Višoj (Jatovoj) pilotskoj u Bgd. vazduhoplovne konstrukcije i to pred Komisijom, jer ko “normalno” padne tri puta, ide na Komisiju. Profa Pejić, neki mladi namćor, tip – moj predmet je najvažniji, a to znači i ja sam važan - ne da nam šestice i bog, pravo se na nas dvojicu nameračio. Sve ja znam, i šta je, i kako je (Dule nije znao ništa, on je bio kolaterala.)) i koje su pozadine, a o nijma nema smisla sada pisati. Kaže meni direktor škole (poznam čovjeka, a da ostali ne znaju); frka nam, nismo imali takav slučaj u istoriji škole da studenti padaju tri puta, i da četvrti put moramo organizovati Komisiju, i poturi iz kase, u svojoj kancelariji, jedan taze urađen ispit iz njegovog predmeta, da ga malo pogledam i upiše mi sedmicu, poslije desetak minuta, kao kompenzaciju za ovu zajebanciju. Niko ne zna u školi kako se to radi u vezi Komisije. Zove čovjek nekog svog jarana koji drži katedru matematike na “šumarskom” i konsultuje se, te mu preporuči sekretara da ga prosvijetli kako se formira Komisija. Elem, mi na Komisiju i naravno položimo. Naše znanje je bilo isto kao i kod prvog polaganja, temeljito i solidno, a upisali smo se i u istoriju škole. U svemu tome, nije nevažno reći da smo profu Pejića ubjedili da njegov predmet nije najvažniji i da nije dobro da kinji dvojicu poštenih studenata. Hajrov`o je profa u ovom poslu, upoznao sam ga sa predsjednikom komisije za dodjelu stanova.......

 

7. februara 2012. mi piše Ljubomir Prodanović Prodan:

Jednom prilikom ja imao nekih privatnih problema, skoknuo sa aerodroma do grada, a Mirso Hadžić će da baci jednu grupu padobranaca iz AN-2. Elem, prosuo ih do Trebevića.

Ja se vraćam, Ratko Milanović našao se na Butmiru, pa kad je složio vatru na mene, hoće u top da me nabije. Kažem ja njemu: "Pa za padobrance nema zabranjeno mjesto, gdje ne smije da se prizemlji. Na dalekovod, krošnju, krov, bunar... U čemu je problem? Doći će nazad na aerodrom pa ćemo vidjeti ko je kako prošao... ".

Ratko pozelenio, kaže "Prodančiću, Prodančiću....! " A kada se on obraća u deminutivu, ne piše ti se dobro...

 

27. novembra 2010 mi piše Ahmed Hrustanović:

U Vršcu naveče poslije takmičenja sjedi naše društvo sa nekim curama. One normalno pitaju svašta, a Buza i Mate "razvaljuju". U neko doba cure onako oduševljene pitaju, jeste li vi i padobranci, skačete li? Buza, ko iz puške, kaze skačemo. Evo zadnji put kad smo skakali, ja pao u vodu i ostao mokar, a ovaj moj Mate pao u šašu i evo vidiš kakav je!

U Osijeku 66-te Državno prvenstvo raketnih modelara. Nas smjestili u neki Dom poljoprivredne škole na nekom poljoprivrednom dobru. Kiša padala, Bedžo, Džeim i ja lutali, gazili i neko blato i oko 22h naveče nađemo taj dom. Sjede raja u menzi, svi oborili noseve, gladni. Kuharice zatvorile šalter, bune se Slovenci, Makedonci, niko nije jeo. Bedžo pokuca na onaj šalter, žena otvori i onako u huji pita: Šta je? Bedžo onako tiho fino upita, ima li BONA išta da se jede? E ima reče žena, a ostali skočiše. Slovenac pita, kako njima ima, a nama nema. E slušaj Slovenac kaže žena: NEMA NIGDJE KITE BOSANSKE ! Tako mi svi večerasmo od Ljubljane do Đevđelije. Sutra ja kažem Bedži, daj da i mi sta radimo ovih dana da i naša djeca jednog dana ne hodaju gladni po Svijetu...

 

Ova sličica (4.36) čuvenog waschplatz-a, me podsjetila na jednu anegdotu naših vječitih mangupa Stanka Čepa i Pepija Jankača. Na slici je Miro u farmerkama i pere svoj auto. Međutim, najčešće se to radilo tako da se skinu pantalone, okače na stub nekadašnjih tuševa, skinu se cipele i čarape, pa onda nema brige oko vode koja prska i odbija se od auta i betonske podloge... 

E, tako je jedan dan i Stanko (u gaćama i bosonog) prao svoj auto. Naiđe tuda slučajno Pepi, a Stanko okrene mlaz prema njemu i stigne ga malo poprskati. Bilo je smiješno kako Pepi bježi od vode i nešto ronda. Kad se Pepi vraćao, opet Stanko uspije poprskati Pepija uz gromoglasan smijeh. Treći put naiđe Pepi još blize waschplatz-u i Stanko navali da ga pršće da veselije nije moglo biti.

Kaže njemu Pepi: "E kad si toliko navalio, de mi naspi malo vode u džep!" i poturi desni džep. Takva prilika se ne propušta! Gurne Stanko šlauf u taj džep i nakon par sekundi desna nogavica bi posve mokra. "De sad malo i u lijevi, kad si takav!" kaže Pepi i poturi i lijevi džep. Malo iznenađen, ali još uvijek presretan ukazanom prilikom, nasu Stanko i u lijevi džep par litara vode. Onda se Pepi odmače dvadesetak metara od Stanka, skide potpuno mokre pantalone, baci ih na travu i doviknu:

"Frajeru jedan, ovo su tvoje pantole!". Kako je izgledalo kad se dva odrasla muškarca u donjem vešu ganjaju po livadi i stajanci, ne treba ni opisivati.

Da li se Pepi sam domogao Stankovih pantalona sa tuša, ili mu je neko pomogao, to više nije ni važno, ali je anegdota prepričavana (bezbeli se štogod i nadodavalo) još dugo vremena.

 

Ovo je samo jedna od, sigurno, stotinjak anegdota gdje su akteri njih dvojica. Možda neko ispriča još koju.

 

Pozdrav,

Fadil Karamehmedovic

 

Juče (19.01.2008) me Đoko Danilović podsjetio na događaj čiji sam ja akter.

Početak je sezone, ja sam rukovodilac jedriličarskog starta, raja leti cijeli dan gore - dole. U neka doba dolazi Dule Studen na slijetanje sa Cirrusom standardom. Čovjek ide ko po koncu, jedino zaboravio da izvuče točak. Ja sam gledao negdje drugo, šta ću ja gledati Otta Lilienthala, pa on je izmislio letenje!

Elem, Dule sletio, ja sa starta vidim Cirrus potonuo u crnu zemlju. E pa nisu mene džaba zvali Stoja paljevina! Majko mila, šta sam ja sve njemu nagovorio preko stanice idući prema Cirrusu, a tek kada sam došao do njega! Pa na šta misliš, pa kako ćeš to uraditi, pa ovo, pa ono. A svi znamo da je Cirrus konstruisan tako da mu slijetanje na trbuh dođe nešto najnormalnije. Jadan Dule, oborio nos, gleda u zemlju, šuti ...

Kraj je letačkog dana. Nešto nas je malo bilo na startu i ja odlučim da ću, kao najiskusnij, poletiti Cirrusa i sletiti ga dijagonalno pred hangar, a ostali neka guraju jedrilice i startna kolica. Poletim ja u šlepu, otkačim na 150 metara, treći zaokret i slećem na rulnu stazu direktno pred hangar. U kratkom finalu prelijećem preko onih što guraju i hodaju prema hangaru. Sve po propisu, kočnice, ravnanje, ali ZEMLJE NEMA, ja tonem li, tonem. Trenutno skontam: JA ZABORAVIO IZVUĆI TOČAK! Stanem, i čujem Đoku Danilovića preko radio stanice: "Stojniću, točak, nisi izvukao točak"! Dočekao on svoj trenutak! Gledao me je cijelo vrijeme kako mu prelijećem preko glave bez točka, i nije ni zucnuo sve dok ja nisam imao nikakvu šansu!

Da nije bilo tako, šta bi mi juče pričali!

 

Jedan od naših članova, a moj učenik, javi mi se nekidan (26.12.2007) sa adrese "erwin romell" i između ostalog, napiše mi "Ti, Dule (Oto) i Pepi ste bili instruktori. Izbacio si me sa obuke 1-2, pa me se po tome možda i sjetiš". Meni nije bilo jasno šta je to 1-2, pa mu ja napišem email. U zadnjem momentu skontam da, kada je on već na adresi "erwin romell", mogao bih i ja da prišem sa nečeg zgodnog za tu priliku, pa na brzinu otvorim na hotmailu adresu "joseph goebbels" i šibnem mu email. Nije prošlo ni sat vremena, a stigne email:

 

Apropo izbacivanja sa obuke. Ti si tada imao pravilo da izbacuješ sa obuke svakoga ko napravi 3 prekršaja. A prekršaji su bili sve ono što si ti, u tradiciji istinske demokracije, smatrao prekršajem. Elem, jednom sam meo učionicu, i zaboravio sam da pometem lišće iza vrata. Drugi put se ne sjećam šta sam uradio, mada mi se čini da smo bili nešto kopali i ja sam zabušavao. A treći put mi je došla familija na aerodrom u posjetu, i ja malom komšiji pokazao C-172 u hangaru, onu sto je završila na Romaniji, i mali pritisne master switch. A pošto je prekidač za rotacioni beacon već bio uključen, ti si negdje iz daljine vidio taj beacon u sumraku hangara. I to je bio moj treći prekršaj. I ti meni kažeš da se pakujem i brišem kući. Ja se sav umusio, slomljenog srca, i ne znam gdje ću sa sobom. Sreo me Miro Božić, moj profesor iz srednje skole, i pita me šta je? Ja mu ispričam, i on mi veli da malo sačekam da on razgovara sa tobom. Poslije razgovora mi ti priđes i kazeš da ću sutra ujutro da razgovaram sa Makijem (upravnikom aerodroma) i da će on da odluči o mojoj sudbini. I tako, Maki razgovaraše sa mnom, i posto sam ja bio "aerodromsko dijete", visio na aerodromu od moje 12 godine, on se sažali i ostavi me. Ostatak je, što kažu, istorija.
    
Aha, dok pišem o ovome, da ne zaboravim Dejanova 3 pravila u vezi nas (učenika) i tebe instruktora:
1. Ja (Dejan) sam uvijek u pravu.
2. Ti (učenik) ne možeš nikada biti u pravu.
3. Ako kojim slučajem postoji mogućnost da je učenik možda u pravu, primijeni pravilo br. 1!
 
Ma nisi ti bio Dr. Goebbels, ti si bio "Führer"! Više smo se bojali tebe, nego laširanja.

 

Svi znaju da je Đoko Danilović uvijek bio prvak svijeta za namještanje dobre zajebancije. Evo priče o jednoj od njih. Da neko ne pomisli kako sada ja izmišljam stvari, imam priču friško (i to ne tajno) snimljenu iz Đokinih usta. Poslušajte par sekundi.

 

Poslije godina držanja raznih kafana i restorana, Đoko je odlučio da otvori slastičarnu TIFFANI. U njoj je na ponudi bilo samo ono što je za slastičarnu normalno, sladoled, kolači, sokovi i slično. Ni u tragovima se nije mogao naći alkohol ni kuhana hrana. I nikome nije ni padalo na pamet to da traži.

 

Jednog dana se društvo vraćalo sa Butmira, subota 5 popodne, i ko vele, hajde da svratimo u Tiffani. Sjednu tu. Faruk dođe i pokupi narudžbe, jedan će sok, drugi će sladoled, treći će kolač, a Kula kaže:

 

- Neću ništa, kad ne može viski

Đoko će Faruku:

- Daj Kuli viski

Kula:

- Može, ali da ga platim

Đoko:

- Nema problema, platićeš

Kula:

- Ali da mi da račun?

Đoko:

- Faruk, daj Kuli viski i daj mu račun

 

Faruk donese viski i kasa-račun. A Kula slavodobitno mahne računom i kaže:

 

- Prijaviću te da točiš alkohol bez dozvole! Prijaviću te inspekciji!

Đoko:

- Jebo te dozvola, ja mogu vazda dobiti dozvolu, šta je tebi? Evo mogu je dobiti večeras do deset sati.

I onda na glas ko fol razmišlja:

- Čekaj malo, dok zovnem predsjednika opštine, dok on zovne onoga i naredi da ode u kancelariju, dok on ode i napiše dozvolu, pa dok odnese to predsjedniku na potpis, MOŽE, nema veze što je subota, biće do deset sati!

 

Kula kaže "Nema šanse", Đoko kaže "Može", Kula kaže "Da se kladimo", Đoko pristane i padne opklada na 300 maraka.

 

Sad je tu zajebancija, tamo vamo, i u neko doba, prije 10 uveče, dolazi Faruk i daje Đoki kovertu:

- Gazda, evo koverta za vas, sad su donijeli iz opštine.

 

Đoko otvara kovertu. Dozvola za točenje alkohola za Tiffani!

 

Raja urlaju, a Kula isplati opkladu.

 

Cijeli fol je u tome što nikome nije palo na pamet da pogleda datum izdavanja dozvole. DOZVOLA JE BILA STARA TRI GODINE! Đoko ju je vazda imao, ali mu nije padalo na pamet da ikome toči alkohol.

 

Zašto je Nebojša Gazivoda dobio nadimak čudo od djeteta? Ima priča da se njih petorica vraćali u Fići sa Jahorine (??!!), vozio Šerifica. Zaustavio ih drot na Osmicama i pita otkud petorica u Fići, kada je vozilo registrovano za 4 osobe? A Čapra će drotu: "Tu je nas četvorica odraslih i jedno dijete". Pita drot: "a gdje ti je bolan to dijete?" A Šerif pokaže na Nebojšu i kaže: "Ovo ovde, samo je malo glavato!" I drot se nasmije i pusti ih!

 

Najpoznatija priča iz kanala je kada je Pepo popravljao kombi: namjestio čovjek sebi onu podrezanu stolicu i pored nje stavio gajbu pive (kako su avioni radili na benzin, tako je i Pepo radio na pivu). I kako malo otpije iz flaše, ostavi flašu na kanal. Kužio to sa strane mali Čupčić (Slobodan Ćup, mehaniko) i skonta kako će on pomalo klapiti Pepi pive, privući će se, srknuti pive i vratiti flašu, konta da Pepo neće ništa primijetiti. Uradio Ćup to nekoliko puta. Pepo skužio šta mu ovaj radi, ali se pravio lud, čekao u zasjedi. I tako, poslije nekoliko Ćupovih srkova, Pepo otpije pivu do kraja, popiša se u falašu i vrati je na kanal. Ćup se opet prikrade, mazne flašu i saspe je u grlo. Ljudi moji, trebalo je to vidjeti !!!! Ćup se valjao po travi, a bogami smo se valjali i mi !!!

 

Opet Čapra. Nekih sedamdesetih godina sjedimo u klubu, šank je čak bio, veče. Kamara raje, ko i vazda. Ulazi Šerif, sjedne sa nama za šank i krenemo da drvimo. Ponešto se i popilo, i nakon jedno pola sata, kaže Čapra: "narode moram da idem".

Ama gdje ćeš, tek je 8 sati pitamo ga mi. A on kaže: "Moram, parkirao sam pred klubom autobus sa putnicima, rekao sam im eto me odma'! " (Šerif je u to vrijeme radio u GSP-u i vozio autobus, čini mi se, za Podhrastove). Mi mu ne vjerujemo i pođemo za njim. STRAVA - STVARNO JE NA TROTOARU PARKIRAN GSP-OV BUS SA DVADESETAK PUTNIKA I RADEĆIM MOTOROM!