KAKO NISAM RIKNO

 


22. februar 2016:

 

Kratko obavještenje: NOVI PACE MAKER

 

Od septembra prošle godine nisam bio na ozbiljnom kanalu, tj. u bolnici. Evo je došao vakat da ne kvarim statistiku, pa sutra ujutro (23. februara 2016) u 8AM sam pod nožem u Royal Free Hospital. Nije neki veliki nož, mali će biti dovoljan. Prošle nedelje na redovnoj kontroli su našli da je baterija na pacemakeru ispuhala nakon samo 4 godine, iako je trebalo da traje desetak godina. Onda su me zvali i kazali da neće promijeniti samo bateriju, nego cijeli pacemaker. Stvar je komplikovanja utoliko što treba sada raskopčavati one tri sajle, pa čistiti kontakte, pa opet ih kopčati na novi pacemakler. To je otprilike kada mijenjaš motor u autu da bi imao novo ulje. Nisu mi kazali zašto idu sa novim pacemakerom, ali sigurno ima razloga, dok investiraju Ł40,000.

 

Ako sve bude po njihovom planu, ja sam sutra naveče kući. Ali 29-godišnje sa srčanim zajebancijama iskustvo mi kaže da Marfijev zakon vazda vrijedi: ako išta može poći ukrivo, poći će.

 

U bolnici imam apsolutno savršen inetrnet i svi moji laptopi i tableti su sa mnom. Kako je 25. februar rok za predaju Pomena u Oslobođenje, ako iz bilo kojeg razloga ja to ne budem bio u stanju da uradim, uradiće Sena.

 

Javiću se ha budem mogao. Valjda ono zadnje prazno mjesto na Pomenu nije moje.

 

 

24.02.2016.

Od nekolicine raje sam dobio emailove sa dobrim željama. Evo sada priče sta se juče desilo:

 

Posto sam juče bio prvi na redu, u 4.30PM sam vec izašao. Ugradili su mi apsolutno najnoviji pacemaker. A poslije toga sam najebao. Izgleda da sam u taksiju malo previše mrdao lijevu ruku i kada sam dosao kuci, ispod jakne SVE KRVAVO. Sreca da je moja surgery još bila otvorena pa su to sredili. Sada me čeka najmanje 7 dana recovery period kada lijevu ruku ne smijem opterećivati i moram spavati isključivo na desnoj strani, što je pravo zajebano.

 

Kako ono kažu, pretrpio je Mujo i gore


 

 

4. februar svake godine je meni lično izuzetno značajan datum, toliko značajan da sam iskoristio poziciju hauzmajstora sajta, pa da ovo stavim na naslovnu stranu. O čemu se radi?

 

4. februara 2017. se navršava 30 (trideset) godina od moje smrti!

 

E sada kako to, a ja živ da življi ne mogu biti? Evo kako:

 

U nedelju popodne 1. februara 1987. sam u baraci stručne službe RTSA pravio programe za kompjutersku podršku Prvog svjetskog para-ski prvenstva. Radio sam tamo, jer su imali PC-AT 80286 kompjuter, dok sam ja imao samo PC-XT 8080. Otišao sam na ručak u restoran i na povratku na samom ulazu u baraku, osjetio sam strašan nedostatak zraka i gušenje, ali NIKAKAV BOL. I tu sam izgubio svijest. Nemam pojma koliko sam ležao na podu. Došao sam sebi, jedva ustao, otišao do sobe gdje sam radio i zapalio jednu cigaretu, pa drugu, treću .... , da se smirim. Kontao sam da me stomak j..e. Kasnije sam ispričao Dariji, a ona kaže "opet si se prežderao".

 

Ponedeljak, 2. februar, nekolicini raje sam ispričao zanimljiv slučaj koji mi se desio. Ama baš nikome nije palo na pamet da bi to mogao biti infarkt, pa samo dvije nedelje ranije sam išao na VLLK kao rezervni pilot i prošao sve testove.

 

Utorak 3. februar. Krećem službenom Ladom zajedno sa računovođom Hamdijom Isovićem iz "E" u Šaloma Albaharija prema novoj zgradi u Pofalićima. Negdje oko Predsjedništva vidim ja opet dolazi ono gušenje. Kod stare Hitne pomoći u Vrazovoj penjem se na trotoar (nije bilo ovih stubića), gasim motor i kažem Hamdiji: "Slušaj, sada ću se onesvijestiti, isto se desilo prekjuče. Ništa ne brini, doći ću sebi".

 

I na Hamdijin užas, ONESVIJESTIM SE! On se toliko oduzeo da se nije sjetio da ode u Hitnu po nekoga, samo je sjedio i piljio u mene. Poslije desetak minuta, ja dođem sebi, sve isto kao u nedelju. Kažem Hamdiji: "Jebote, ovo mi se već drugi put dešava, opet sam nešto pojeo, ništa me ne boli, a ovako padam u nesvijest". Zapalim cigaru, upalim auto i pravo u Energoinvest . Tu sam ostao dva-tri sata, bio u Agenciji kod Dragana Martinovića, svratio kod Mime Džinić, Bracine sekretarice, otišao do Ćire u Autosaobraćaj, sve kafa, cigara, cigara, pa kafa, cigara, ....

 

Sjednem u Ladu i krenem prema aerodromu. Kada sam prošao benzinsku pumpu poslije stupske petlje, vidim OPET ONO DOLAZI! Tada mi je prvi put palo na pamet da je možda u pitanju srce. Pravo sam se usro, jebote, ako ovde stanem u snijeg sa strane i riknem, neće me do proljeća naći! MORAM STIĆI DO AERODROMA. GUBIM SVIJEST, ALI DAJEM GAS. Uletim u onaj naš ulaz, smotam lijevo kod Zaimovićevog hangara, zabijem se u snijeg kod policijske kućice ispred našeg hangara, otvorim vrata i ispadnem u snijeg.

 

Onaj policajac dotrčava i pita šta mi je, ja kažem "SRCE, ZOVI MIRKA I STEVU". Mirko Brezar je naš dispečer, a Stevo Grubor mehaničar. Oni dolaze i hoće da zovu hitnu, ja ne dam, kažem Stevi da me vozi Ladom u hitnu, a Mirku da zove Mimu i kaže joj šta se dešava.

 

Mene stavljaju na zadnje sjedište, Stevo sjeda za volan i vozi ludački. Pošto sam sada siguran da je srce, i to treći put, siguran sam i da sam ga popušio, pa kažem Stevi: "U mojoj Samsonite torbi ima 5000 DM keša. Šifra torbe je 165. Ne zovi Dariju (suprugu), već zovi punicu Nadu" i kažem mu Nadin broj.

 

Kada smo stigli u Hitnu, Stevo ulijeće drito u ulaz za ambulantna kola, a tu stoji doktorica Silva Rizvanbegović sa sestrama, Mima im je već javila da dolazimo. Silva je ona doktorica koju su divljaci sa brda ubili 17. maja 1992, pogledajte ovde video o njoj. Silva mi je upucala neku injekciju, priključila kisik i šta je već trebalo, stabilizovala me, strpala i kola hitne pomoći koja su me pod svim signalima dovela do Treće interne klinike na Koševu.

 

Na ulazu klinike je već bio šef Klinike dr Nurudin Numić i prvi tretman je bio u ispražnjenom prostoru ulaza. Kako to? Fino, Braco (Kosovac) je nazvao doktora Numića i rekao mu da me voze njemu, a još je dodao da je moj punac Milan Uzelac, predsjednik CK SKBiH. Veoma brzo nakon inicijalnog pregleda, prebacili su me u Intenzivnu njegu na trećem spratu. Ja sam generalno bio OK, komunicirao sam normalno. Svezali su me na monitoring sistem, prikačili infuzije i donijeli defibrilator pored mog kreveta. Pitam sestru je li to baš tako gadno kada to donosi meni, a ona sva zbunjena kaže nije to ništa, to je obični aparat, bla, bla, bla.

 

Elem, da ne dužim, nalaz krvi je pokazao da su transaminaze SGOT 9078, a normalno je tridesetak . MASIVNI SRČANI UDAR (ustvari već tri)! Doktor Numić nazove mog punca i kaže mu da mu je zet gotov, neće doživiti jutro. Naravno da ja to ne znam, ja se zezam sa sestrama i tražim ukrštene riječi. Dali mi ono dugme da uprem ako mi šta treba.

 

pauza:

 

Puno godina kasnije, Darija mi ispriča ovo (njeni starci i moja majka Betika su živjeli u istoj zgradi, onoj uskoj do Aerokluba, njeni na prvom, a moja majka na trećem spratu). Svi su se skupili kod Uzelaca i razmatraju novonastalu situaciju, ja rikavam, rek'o profesor doktor Nurudin Numić. Darija kaže:

".... a mi crninu kupili . Kaže Betika: Ljudi moramo biti realni, on jutro neće dočekati. Da vidimo šta nam je raditi. I eto tako sem mene, sve učesnike te noćne debate si pokopao".

 

nastavak:

 

Noć, ja ležim do prozora, preko puta mene drugi krevet, iznad njega sat. Oko dva je po ponoći. Jebote, vidim ono opet dolazi, nema zraka, pritišćem ono dugme, treptaj oka i dešava se ovo:

 

 

Kliknite na sat, obratite pažnju na skok velike kazaljke poslije treptaja!

 

Velika kazaljka skočila 10 minuta! Mnogi su pričali kako im se u takvim momentima cijeli život odmotao kao ubrzani film, da su se sjetili svojih najdražih, ili nečega drugog. Može biti. Kod mene NIJE BILO NIČEGA, TREPTAJ OKA, MILISEKUNDA!

 

Pogledam oko sebe, sve puno sestara i doktor Paško Dedić, on u goloj vodi, a one papuče defibrilatora mu u ruci. Pitam ja "otkud ti", a on kaže "Dejane, jebem ti što me namuči!"

 

Šta je bilo? Dok sam ja pritiskao dugme, oni su već vidjeli na monitoru u kontrolnoj sobi šta se dešava i trčali su prema meni. Moje srce je stalo, pa su me opaljivali defibrilatorom dok nije opet proradilo. Ja ničega nisam bio svjestan tih desetak minuta. Meni je izgledalo kao da se film nikada nije prekinuo, samo sam primijetio da je u jednom treptaju oka velika kazaljka skočila za tih desetak minuta, a Paško i ekipa se stvorili oko mene iz ničega, u tremutku!

 

Kako je tada srce prokucalo, tako i danas kuca, malo neuredno, otprilike kao Trabantov motor, ili još bolje, kao Ferrari na štand-gasu. Bilo je poslije svega i svačega, operacija bajpasa 1990, čak još jedan infarkt 1994, bušenja preko nekoliko, ali srce nikad nije stalo. A od 21. februara 2012, neće ni imati šansu da stane, jer mi ugrađuju biventrikularni pace-maker sa defibrilatorom.

 

Priča je zanimljiva i neko bi mogao pomisliti da ja pomalo fantaziram, starost je značajna, a 30 godina je velika vremenska distanca. Ako laže koza, ne laže rog, akteri ove zajebancije, Mima Džinić u Sarajevu, Stevo Grubor u Adelaidi, Mirko Brezar u Subotici, Darija u Londonu, su još uvijek živi. Nažalost, za Hamdiju Isovića ne znam ništa. On je imao kuću u Sokolović koloniji, tražio sam ga, ali bez uspjeha.

 

Kažu da se treba roditi pod sretnom zvijezdom, a ja izgleda baš jesam.

 


To: dejan@stojnic.co.uk
Subject: "Rikno"
From: ahmedagic@aol.com
Date: Tue, 7 Feb 2012 05:18:23 -0500 (EST)

Nije te bilo na sajtu cetiri dana,ali eto jucer si se javio pa mi je malo lahnulo! Covjek svasta pomisli.Ako sam dobro razumio, hoce da ti 21 ovog mj. ugrade Herzschritmacher, pazi samo da se akumulator ne isprazni i zelim ti sve najbolje.

Sa Markom Trograncicem sam uspostavio vezu i cesto se cujemo, zahvaljujuci tebi.

Onaj tvoj clanak :"kako nisam rikno" je za desetku. Zena i ja smo se toliko ismijali citajuci ga, da su nas suze obljevale. Zaista jako duhovito.

Za sada toliko i zelim ti sve najbolje

Ahmed


JUBILEJ

Jeste li primijetili da me nije bilo tri dana?

19. novembar 2011. Sinoć sam se vratio iz Royal Free bolnice na Hamstedu u Londonu gdje sam zaglavio u utorak 15. novembra uveče. Tri-četiri dana prije toga me je srce pravo zaj...., ono, ne da disati po nekoliko sati pa sam odlučio da odem na kanal i pogledamo tu stvar iznutra. A kanal nije onaj naš na Butmiru, već bolnica. U 8 uveče sam otišao tamo i prijavio se na A&E (Accident & Emergency). Naravno da su me primili. Šta da vam dalje pričam, srijedu sam proveo u čistilištu, odjelenju koje služi kao ranžirna stanica, uveče su me prebacili na koronarno, a u četvrtak u podne su me, kako se to popularno kaže, PROBUŠILI, tj. uradili koronografiju, ili angiogram, kako se to ovde kaže. Trajalo je jaaaako dugo, 55 minuta, sve sa onom sajlom u srcu i uživo slikom na 4 ekrana. Rezultati su, jebiga, dobro je. Kažu popraviti se ne može, valja se pripaziti.

Ja sam 1987 preživio četiri infarkta, ustvari na četvrtom sam imao kliničku smrt, ali me doktor Paško Dedić vratio defibrilatorom. Srce ima, kako svi znamo, tri glavne koronarne arterije koje ga snabdijevaju krvlju. Kada me je Radovanović otvorio u Kamenici 1990, dvije su bile začepljene 100%, a treća 98%. Ne vjerujete? Pogledajte ovo ! One manje, ni jedna bolja od 80%, nisu vrijedne pomena. E vidite, dvije velike po 100% začepljenja, premoštene su bajpasima. Ona treća nije mogla biti, jer se oko nje razvila cijela šuma kolateralnih kapilara koje je bilo nemoguće odstraniti, a kada bi se preko njih prebacio bajpas, krv bi ih mimoišla i to bi sve istrulo, što, priznaćete, ne bi bilo lijepo. Onda sam 1994 u Londonu fasovao još jedan infarkt, poslije čega su ustanovili da se jedan bajpas začepio. Mašala! Tokom 5 godina imao sam još 5 angiograma i 3 angioplastike, to je kada uguraju balon kroz venu u desnoj nozi sve do sužene srčane arterije, pa onda balon gruvaju pritiskom od 14 (četrnaest) atmosfera, te se balon proširi do 4mm i tako otvori arteriju.

Ovaj prekjučerašnji angiogram je trajao duplo duže nego obično, zato što doktor dugo vremena nije mogao da skonta kako srce uopšte radi, nema tu više ni koronarnih arterija ni bajpasa koji su prolazni. Opet da pitam: ne vjerujete? Pogledajte zvanični izvještaj , svi prolazi su začepljeni, eno ikseva u pink krugovima. A one dvije crte označene crvenom strelicom, to su neki mali krvni sudići koje anatomija ne poznaje, i koji prebacuju krv, jedan tamo, a drugi vamo.

Pored svih tih suženja i blokada, ima i dodatni problem: pošto je veliki dio srca, koji je pogođen infarktima, postao ožiljak, znači da tu mišići više ne postoje i shodno tome pumpna snaga je dramatično smanjena. Još u Kamenici su 1990. izmjerili, a u Sarajevu 2009. potvrdili da je moj EF=35% (naravno da imam te papire). EF je EJECTION FACTOR i kada on padne ispod 50%, računa se da je u pitanju patološki slučaj.

Na svemu ovome ja živim ovih zadnjih 11, odnosno 21 godinu. Kako, to ni ptice ni duhovi ne znaju.

Elem, meni izgleda nema smrti bez sjekire.

Ovo mi je bilo deseto, jubilarno bušenje, sve na istom mjestu na desnoj nozi, u samom pregibu. Inače, kompletna srčana kolekcija mi je impresivna:

- 5 srčanih udara

- jedna operacija srca sa 2 bajpasa (u to spada i otvaranje desne noge od pregiba u preponama do koljena odakle su izvadili venu od koje su napravili bajpase)

- 7 koronarografija/angiograma

- 3 angioplastike

Plaćam voz i piće u Palati onome ko me dostigne! (kontam da svi znaju šta je Nurijin voz). A ako me prebaci, njega dodatno vodim u Office Food na Koreji da jede koliko god puno i dugo hoće, i ja naravno plaćam račun, 9KM.


BIVENTRIKULARNI PACE-MAKER SA DEFIBRILATOROM

23. februar 2012: Sinoć sam se vratio kući poslije 36 sati provedenih u Royal Free Hospital, teži za cca 200 grama zbog ovoga . Operacija je bila u utorak oko podne i trajala je 3 i po sata. Najteže je bilo izdržati svo to vrijeme pod lokalnom anestezijom, a biti pokriven preko glave i ne moći se počešati. To je strašno, toliko da sam NAKONA DVA I PO SATA ZASPAO. Probudilo me kada su počeli da testiraju pace maker i opaljuju srce defibrilatorom.

 

Igračka je nevjerovatna. Juče sam išao na fino podešavanje. Ležim na krevetu, a doktorica sjedi metar i po od mene za kompjuterom i NIČIM NISMO FIZIČKI POVEZANI. Srce kuca normalno. Kaže ona meni: "sada ćemo ga malo ubrzati" i kucne u tastaturu i SRCE UBRZA! Onda ga je usporila, pa sve to još jedanput ponovila. Jebote, kao da daje gas u autu, samo nema sajle za gas, sve ide bežično, a nije ni fly by wire.

 

Učinak pace makera je bio trenutno vidljiv. Do operacije, ja sam već godinama imao u prosjeku svaki četvrti otkucaj izgubljen, ono tik, tik, tik, ništa, tik,..., kao da jedan cilindar nije radio. Sada, sve radi ko Šafhauzen sat, tik, tik, tik, tik, tik .... Dva puta sam već brojao do 200, i ni jedan otkucaj nije usfalio. To brojčano jeste značajno, 25%, ali u konačnom efektu svega nekoliko procenata, jer moje srce ima EJECTION FRACTION EF=25%, pa 25% od 25% je 6,25%. Ali, daj šta daš.

 

Međutim, to sa Šafhauzenom nije najvažnije. Puno važnije, a ne odmah vidljivo, je da je to BIVENTRIKULARNI PACE-MAKER, tj. kao dva pace-makera od kojih svaki goni svoju stranu srca. Kod sr(da)ca kao što je moje, sa ogromnim oštećenjima nakon 5 infarkata, uobičajeni tajming kontrakcija desne i lijeve strane nije više prigodan, i potrebno je promijeniti sinhronizaciju, ili kako bi Stanko Čep kazao, "okrenuti fertajler" za neke stepene u neku stranu. To sada rade ova dva uparena pace-makera, jedan izaziva kontrakcije desne strane koja pumpa vensku krv u pluća, a drugi u pravom momentu okida lijevu stranu koja osvježenu krv iz pluća pumpa u arterije. Doktori kažu da je to ustvari pravi benefit ovog uređaja. Ja, kao inžinjer, to vidim kao ulicu Džemala Bijedića. Tamo već desetljećima radi zeleni val. Nema tog koji nije doživio da zeleni val rikne, sjetite se koji haos onda nastaje! Teorija kaže da ulica sa zelenim valom propušta i do 4 puta više vozila u jedinici vremena nego ulica bez njega. Ja ću biti jako zadovoljan ako kod mene protok krvi kroz srce bude i samo dva puta veći. Puna šaka brade!

 

Hvala svima koji su se javili i interesovali za tok akcije.


 

FLATER

 

26.01.2013. Većina zna šta je "FLATER", mene je učio Gustav Ajdič na časovima aerodinamike 1962, godinama sam ja učio druge na tim istim časovima za potencijalne početnike jedriličare. Ko ne zna šta je flater, neka pogleda ovde.

 

E sada se pitate zašto ja sada pričam o flateru? Zato što sam ja taj termin vezao samo za letilice, A NIKAKO ZA SRCE! U srijedu 23. januara 2013 oko 2 popodne, vidim ja nešto nije u redu sa mnom, krv mi navrla u vrat i glavu. Stavim onu igračku za pritisak i puls, jebote, 190 sa 135, puls 128 (moje normale su 110/70/60)! A na pulsu 160 moj defibrilator prorađuje. Nazovem mog doktora, pa hitnu pomoć. Oni dođu za 6 minuta i drito u bolnicu.

 

Elem, tamo ustanove da gornja trećina srca, ona sa pretkomorama, atrijum, vozi svoj film i piči sa 300 otkucaja na minut, dok donja ide sa 107. Onih 300 na minut doktori zovu "flater srca". Sve je ovo dokumentovano na EKG-u, a i moj pace maker pamti apsolutno svaku sekundu. Juče smo pregledali njegovu memoriju i ispalo je da je flater počeo još 18. januara, ali očito manje intenzivno pa ga ja nisam primijetio. Vrlo pozitivnio je da pace maker, prilikom odluke da li će da zvekne defibrilator, uzima u obzir samo ono što se dešava sa komorama. Za tu stvar nema lijeka, to se desi ili se ne desi. Meni je ovo bilo prvo takvo iskustvo poslije 26 godina baktanja sa srcem, i zato sam zvao hitnu pomoć, jer KOD SRCA I MOZGA RIJETKO SE DOBIVA DRUGA ŠANSA, O OVOME VODITE STROGO RAČUNA.

 

Zbog svega ovoga sam bio bez interneta tri dana, pa zato i kasnim sa uknjižavanjem uplata za Pomen koje sam dobio od Ogija Minića i Dževde Buzadžića.

 

PS: email od Zlatka 27.01.2013: .... a sto se srca tice svaka ti cast Flater ne bi izdrzao ni 787 a ni stotine hiljada Amera koji umiru svake godine bas od toga. Pazi na sebe !


NEMA VIŠE FLATERA

 

30.04.2013. Ova zadnja tri mjeseca sam stvarno naj..o. Zbog flatera atrijuma sa 300 otkucaja na minut, u pretkomorama je došlo do pojave krvnih rotora, baš kao što smo imali one male rotore iznad Hrasnice kada duva jugovina, sa tom razlikom što su se rotori iznad Hrasnice odvajali i pičili niz vjetar svakih nekoliko minuta, a ovi moji su bili stacionarni. Posljedica je bila da je MANJE KRVI IŠLO U KOMORE, a samim tim i u tijelo (neki mašinac bi to možda mogao objasniti sa hidrodinamičkog aspekta). Moji fizički kapaciteti, ionako nikakvi sa EJECTION FRACTION<25%, su se srozali na samo dio toga. Jedino me je u životu držalo to što su u februaru "navili" pace-maker da ne ide ispod 70 na minut, pa bar dok mirujem, imam zraka da dišem normalno. Ali čim napravim 20 koraka i to užasno sporo, kao deda od 105 godina, puls mi ode na 110 i ostajem bez zraka, i posljedično, moram stati. Super regulator!

Pošto su vrtlozi bili stacionarni, postujala je realna mogućnost da se u njihovoj sredini stvori tromb, koji se tu vrti do besvijesti. Smirivanje flatera se izvodi uguravanjem lasera u pretkomore i prženjem nekih nerava, to se zove "isthums ablation", ali postoji opasnost da tada tromb, ako ga ima, krene na put, gdje drugo nego u mozak. Zato sam ova zadnja tri mjeseca na antikoagulantima. Ima nešto što se zove "protrumbinsko vrijeme". Kod normalnih ljudi, vrijednost je 1, a kod nenormalnih kao što sam ja, treba da bude 2.5. E to je stvarno teško ucicati. Pogledajte kako je teklo ucicavanje

(naravno da sam dijagram ja napravio u Corelu iz poznatih numeričkih rezultata).

Uslov da se nešto na srcu uradi je bio da tri sedmice imam stabilno protrumbinsko vrijeme. I eto ga najzad. Za danas sam imao poziv u Royal Free Hospital, za koji mi je rečeno da će nešto da rade na pace-makeru, što sam ja shvatio kao testiranje, prije zajebancije sa prženjem laserom. To je pola sata posla i ja odem tamo bez ičega, samo sa križaljkom da prekratim vrijeme u podzemnoj.

Međutim ne lezi vraže, kažu oni meni danas ćemo mi sve odraditi, ima nova metoda koja koristi pace-maker sa ugrađenim defibrilatorom da malo šokira srce, ako treba i nekoliko puta, da mu objasne (srcu) da ta frka sa pulsom nema smisla, i da treba da se smiri. Meni će dati totalnu anesteziju, i ja nema ništa da brinem. Ima malecka šansa da sve ode ukrivo, a to je ako u srcu već stoji tromb, on može da krene i onda niko pojma nema gdje će da se zaustavi. Naravno da sam ja potpisao da se slažem sa rizikom, kako neću, pa ovako više ne ide. Otpreme me u salu, tu je moj doktor Rogers, koji je lani ugradio pace-maker, onda Estera koja je glavna za štimanje i održavanje pace-makera i koja redovno kupi podatke iz mog pace-makera preko bežičnog modema koji imam kod kuće, i tu je još doktor iz firme MEDTRONIC koja je proizvođač tog čuda.

Uspavaju me, i sat kasnije, ja se budim u šok sobi. Daju mi sendvič i čaj, ispregledaju i kažu mrš kući. GOTOVO!

I stvarno, NEMA VIŠE FLATERA, i meni srce ne prolupa nakom 10 koraka. Sutra ću po preporuci, probati bicikl.