Izaberite brzinu automatskog skrolovanja

Sada je brzina
1

 

Neno Hrisafović - STRANA RUČICA ZA OTVARANJE RUSKOG PADOBRANA

 

Prvi padobranski kurs u Sarajevu je počeo sa radom tokom 1947 u Vazduhoplovnom društvu (*) Sarajevo. Polaznici kursa su bili uglavnom modelari (jedina aktivnost koja je tada postojala) i nekoliko upisanih sa strane. Nastavnik je bio Ilija Todorović, ovlašteno i kvalifikovano lice  tadašnje organizacije "Tehnika i Sport". Naime, negde krajem 1945. godine se konstatovala potreba za nekom organizacijom koja bi bila okvir za razne omladinske delatnosti "korisne za društvenu zajednicu". Primer je bio, kako je to išlo samo po sebi, sovjetska organizacija OSVOAHIM koja je objedinjavala, vodila i finansirala aktivnosti čiji je cilj bio da podigne na izvestan tehnički stepen svoje članove u domenu identikovanih delatnosti, a u cilju da pripremi kandidate za buduće vojne ili paravojne aktivnosti.

U Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji ta uloga je poverena novoosnovanom organu "Tehnika i Sport". U vazduhoplovnoj grani, prva organizovana aktivnost je bilo padobranstvo koje je tražilo znatna tehnička sretstva: padobrane, sale za vežbe pakovanja padobrana i individualno treniranje pravilnog odvajanja od aviona kao i doskoka i naravno, i same avione za izbacivanje padobranaca sa čitavom logistikom koju takve aktivnosti zahtevaju.

Bio sam petnaestogodisnjak i početnik modelar (sa izvedenim modelom NEV 33) i upisao sam se, kao i dobar broj modelara (dobro se secam Nikole i Bobana Kršića, Drage Cvetkovića-Leba, Marija Tifničevića, Zdravka Bukovca, Duška Zorića i drugih) na padobranski kurs. U toku paktičnih vežbi u gimnastičkoj sali konstatovao sam da su teoretska nastava i vežbe u pakovanju padobrana bile takođe organizovane i  u okviru preduzeća (VTZ Tito, Željeznička radionica i dr.). Mi smo vežbe pakovanja padobrana vršili u bivšoj kafani na Obali. Svaki početnik iz naše grupe je morao da ima pet pakovanja kupole (što smo izvodili pod kontrolom instruktora) i po dva kompletna smeštanja složene kupole u ranac i priključivanje ručice za otvaranje padobrana. Naime, ruski padobran PD-6 je bio na ručno otvaranje, a sigurnost u aktiviranju je obezbeđivao jedan automat koji je, silom opruge od 30 kg, izvlačio tri "špiljke" ukoliko padobranac nije povukao na vreme za ručicu ili je u slobodnom padu došao u "gušće" slojeve atmosfere.

Posle položenog teoretskog dela ispita i sa uspehom izvršenih pakovanja padobrana, skokovi su trebali da se održe u proleće 1948. na aerodromu Rajlovac. Avion je već bio u Rajlovcu, ali su vremenske prilike bile nepovoljne i zemlja je bila toliko natopljena vodom da bi samo jedna od predviđenih tura mogla da skoči. Posle toga je trebalo prati i sušiti padobrane, proveravati njihovo stanje itd. Skokovi su odloženi "do daljnjeg".

Početkom septembra 1948. smo bili obavešteni da će se skokovi vrsiti 5.09.48, u Rajlovcu i da je pakovanje padobrana predviđeno za dan ranije.

Ja sam, ne sećam se više s kim (jer trebaju dvojica za pakovanje kupole) i pod kontrolom nastavnika spakovao moj padobran i na kraju, kada je trebalo zatvoriti ranac sistemom za otvaranje padobrana, ustanovilo se da ručice sa sajlom i tri "spiljke"... nema. Normalno se taj sistem smešta posle otvaranja padobrana u specijalni džep pomoćnog, trbušnog padobrana, ali što se ticalo mog padobrana, taj džep je bio prazan. Nastavnik se setio da je u prethodnoj seriji skokova, u Titogradu, jednom padobrancu ispala ručica pri otvaranju padobranom i da je izgubljena. On je otišao da potraži zamenu i vratio se sa jednim sistemom koji se razlikovao od onog sa PD-6 time što su dimenzije ručice bile veće. Dosta teško smo ugurali ručicu u zaštitni džep na levoj prsnoj gurtni padobrana i nastavnik mi je skrenuo pažnju da pred skok, u avionu, izvadim donji deo ručice iz džepa, što sam ja, u tremi pred skok, zaboravio. Ovo tim pre što je jedan padobranac koji je po težini bio postavljen kao treći u drugoj grupi (ja sam bio četvrti), aktivirao padobran u avionu da ne bi skočio, i što su me time jos više priblizili otvoru na Li-2 (vrata su bila demontirana) i omogućili da vidim zemlju koja mi je izgledala vraški blizu.

Na 600 m. je instruktor Aca Stanić (bio je posle dugo godina odgovorni za padobranstvo u VS Srbije) izvukao osigurače iz automata za prisilno otvaranje padobrana koji su se aktivirali na atmosferski pritisak i stavio u levu ruku padobranca vrpcu za  aktiviranje automata koji su radili na principu hronometra (14 sec. posle aktiviranja koje se vršilo na vratima aviona) što je bio moj slučaj. Proverio je da svaki padobranac drži desnom rukom ručicu i da je ta vezana za šaku elastičnom gumicom (da se ne bi izmakla iz ruke pri otvaranju padobrana, kao onom nespretnjakoviću u Titogradu). U levoj ruci vrpca za aktiviranje automata, desna „vezana“ za ručicu, totalno sam zaboravio da tu prokletu ručicu moram delimično izvući iz njenog džepa.

Kada je pala komanda "Spremi se", ja sam samo ustao sa klupe i već sam bio u redu. Na komandu "Polazi", jedva da sam zakoračio, a već sam vidio sasvim blizu Acino lice koji je u tom trenutku aktivirao automat i viknuo "skači". Prvi se već bio odvojio, drugi se nageo na vratima i ja sam odmah pošao za njim, i eto me izvan aviona i šta sad? Na kursu su nam stalno ponavljali: "Ne vuci ručicu dok nisi siguran da su ti dve noge izvan aviona" i kao prilježan učenik, ja sam to sebi stalno ponavljao u avionu.

U padu, dok mi doslo iz dupeta u glavu da su mi "dve noge izvan aviona", sigurno sam propao bar trudesetak metara, a možda i više. Povukao sam ručicu, malo pričekao (znao sam da je dovoljno povući ručicu 4-5 cm. pa da se ranac otvori), a ono ništa. Povukao sam ponovo, ovog puta jače, opet ništa.Treći put, sleđen od straha, povukao sam sa obe ruke i bum! Padobran se otvorio.

Kad sam se malo smirio i smestio tu prokletu ručicu u za to predviđeni džep (ni to nije islo lako, nisam siguran da ga nisam malo i pocepao), pogledao sam oko sebe i konstatovao da sam dobrih 150-200 m nizi od ostalih! Tako sam se i prvi prizemljio.

„Grozni momenti“ su ostali iza mene...

Pitao sam se, par dana kasnije, kada sam prikačio padobransku značku na bluzu tatine trenerke (i napravio odgovarajuću rupu, što mi je otac prebacio) i prošetao se korzom hodajući u laganoj "traverzi" (zna se zašto), kako je to da nisam ni čuo ni osetio, sve do laganog silaska na zemlju, karakteristični udar oslobođene opruge automata. Da li mi je automat otvorio padobran (bruka i sramota) ili je naša akcija bila skoro istovremena ili automat uopšte nije funkcionisao? Stidljivo sam se obratio sa tim pitanjem Iliji Todoroviću na što je on slegnuo ramenima i upisao mi u letačku knjižicu (već sam bio u to vreme "B" pilot jedrilice) skok sa napomenom "odličan". Tako se završilo moje padobransko iskustvo.

----------------------

(*) Naziv "klub" je bio smatran skoro uvredljivim u to vreme. To je smatrano od strane odgovornih drugova buržoaskom nazivom za aktivnosti koje radničkoj klasi nisu bile pristupačne kao što su Autoklub, Konjicki klub i dr. U tom periodu socijalističkog razvoja, radni narod je delovao u okviru raznih društava: SD=Sportsko Društvo, VD=Vazduhoplovno Društvo, Auto-moto Društvo, Društvo radioamatera itd. Čak i popularni sarajevski "Željo" je bilo SD Željezničar sa raznim sekcijama: fudbalska, lakoatletičarska, planinarska, skijaška, odbojkaška, kosarkaška i dr.

Tek u drugoj polovini 1948, kada se Vazduhoplovni savez Jugoslavije, uz pomoć svog predsednika generala Ambrožića i uz pomoć Komande JRV koja je vidila u VSJ kolevku svojih budućih kadrova, odvojio od komisije "Tehnika i Sport", tolerisalo se, a zatim i odomaćilo da se osnovne organizacije VSJ mogu nazivati Aeroklubovi. To nije važilo za organizme višeg nivoa; nije bilo govora da se, na primer, VS BiH nazove "Aeroklub BiH", a još manje VSJ kao "Aeroklub Jugoslavije". To bi isuviše potsećalo na predratni Aeroklub, na Aerosekl gde se skupljala tadašnja buržoaska vrhuška Kraljevine Jugoslavije.

Eto toliko o istorijatu naziva "Vazduhoplovno Društvo".